,,Soba“

Donahju, Ema. Soba. Beograd: Laguna, 2011, 353. str.

Kako pisati o knjizi ako ne želiš da otkriješ ništa budućim čitaocima? Pre čitanja ove knjige, znala sam samo da su glavni junaci devojka, koju je oteo nepoznati čovek i držao je zatvorenu u jednoj sobi, i njen sin, dečak koji je rođen i koji odrasta u toj sobi, ne znajući za svet izvan nje. I to je bilo previše. Dok sam čitala, razmišljala sam u kom trenutku knjige bih shvatila da se o tome radi. Znači, bilo šta da napišem, pokvariću utisak budućem čitaocu. Zato razmislite da li ćete nastaviti dalje sa čitanjem 🙂

Priču priča Džek, petogodišnji dečak koji je ceo svoj mali život proveo u četiri zida Sobe sa majkom i televizorom. Jezik kojim je knjiga pisana je dečiji jezik, jednostavan i radoznao. Njegova predstava o svetu je rezultat majčinih objašnjenja, koje mu je pružala u skladu sa svetom u kom žive. Majka živi u nadi da će se jednog dana vratiti u realnost, ali onoga dana kada se to stvarno desi, počinje drugačija agonija za njih dvoje. Pored očekivanih psiho-fizičkih smetnji koje može da ima dečak koji je prvih pet godina svog života proveo između četiri zida i njegovih poteškoća u prilagođavanju, i Majka nailazi na neočekivane teškoće. Svet više nije isti kao što ga ona pamti, njena porodica nije ista. Promene koje su se desile za vreme njenog ,,odsustva“ i iznenadna popularnost koju joj je donelo zatočeništvo i bekstvo, nimalo joj ne olakšavaju.

Knjiga opisuje događaje koji u današnje vreme mogu biti itekako realni. Okrutnost i sadizam jednog čoveka oblikuje nepovratno živote mnogih ljudi. Prema nekim izvorima, roman je inspirisan istinitim slučajem Fricl (Austrija), mada mene više podseća na slučaj Nataše Kampuš. Bez obzira, intrigira a ujedno i plaši mogućnost takvih događaja. Knjiga slavi majčinstvo i bezuslovnu ljubav majke prema detetu, bez obzira na način na koji je to dete začeto. Možda me je baš zato ova knjiga toliko oduševila, budući da sam i sama nedugo pre čitanja postala majka.

2015. snimljen je istoimeni film po ovom romanu. Još uvek ga nisam pogledala, ali znam sigurno da hoću.

 

,,U miso supi“

Murakami Rju. U miso supi. Beograd: Booka, 2014, 169 str.

Miso supa je tradicionalna japanska supa kojom mnogi Japanci započinju dan. Specifičnost ove supe je u činjenici da se ona ne kuva, nego se samo dovede do ključanja. Japanci smatraju da ova supa podmlađuje, da pozitivno utiče na kožu, krvni pritisak i da smanjuje rizik od raka dojke.

Noćni život u Tokiju. Seks šop, pip šou, striptiz, prostitucija. Glavni junak, Kendži, radWP_20160130_09_43_20_Proi kao vodič za strance kroz noćni život Tokija. Na njegov oglas se javlja Amerikanac Frenk koji želi da se provede kroz trodnevnu prednovogodišnju turu. Iako Kendži počinje da sumnja da je Frenk ubica čija ubistva potresaju Tokio, on ipak odlučuje da odradi ugovoreni posao. Ono što sledi pružiće čitaocu priliku da se oseti kao da čita scenario horor filma, čije jezive i brutalne slike može vrlo živo da zamisli.

Murakami daje sliku ne samo tokijskog podzemlja seksa, nego i sliku svakodnevnog života savremenog Japanca, njegovih želja i shvatanja. Zašto naslov ,,U miso supi“ saznaćete na kraju knjige. Definitivno vredi stići do tog dela.

Rju Murakami je savremeni japanski pisac, rođen 1952. 1976. izdaje roman ,,Plavo, gotovo prozirno“ kojim skreće pažnju na sebe i za koji dobija  prestižnu nagradu Akutagawa. 1997. izdaje roman ,,Audicija“ po kom je snimljen istoimeni kontroverzni film. Za roman ,,U miso supi“ (1998) dobio je Yomiuri književnu nagradu i postao slavan širom sveta. Planira se snimanje filma i po ovom romanu.

 

,,Spora smrt Lusijane B.“

Giljermo Martines. Spora smrt Lusijane B. Beograd: Laguna, 2008, 184 str.

Iako lično ne volim kada je narator po zanimanju pisac i priča priču u prvom licu (ni sama ne znam zašto ne volim), moram priznati da je Giljermo Martines u ,,Sporoj smrti Lusijane B.“ dao svrhu toj meni nemiloj činjenici.

Glavni junak, dakle pisac po zanimanju, upoznao je Lusijanu B. desetak godina pre vremena u kom se dešava radnja romana. Njen povratak u njegov život donosi zaplet. Ona više nije ona ista devojka koju je upoznao i koja ga je oduševila, ni fizički ni psihički. Šta se to desilo u njenom životu za tih 10 godina? Ona ga moli za pomoć i priča mu svoju priču. Iako ne želi da se upliće u Lusijanin život, nešto ga vuče da istraži tu priču. Narator ostaje razapet između dve strane iste priče, ne znajući kome da veruje i ko govori istinu. Pred njim se otvaraju mnoga filozofska, moralna, teološka i nadasve životna pitanja. Šta vlada svetom- Slučajnost ili Bog? Da li Bog deluje na naše živote preko Prirode ili Priroda ima sopstvenu moć? Niz smrtnih slučajeva u romanu izgleda prirodno, pa dovodi naratora u dilemu da li ih je počinila Priroda, Slučajnost ili Bog, ili pak sam Čovek. Roman postavlja mnoga pitanja o kazni i osveti. Šta je pravična osveta? Oko za oko ili sedam za jednog?podlogar

Javlja se večita moralna dilema koju, nažalost, veoma malo ljudi postavlja kao pitanje: da li je moj bol stvarno jači od tvog i da li zaslužuje veću osvetu? Da li iko priznaje sopstvenu krivicu? Da li iko priznaje da treba da bude kažnjen?podlogar1

Roman, pored mnogih pitanja, donosi i odgovore, ali njih će morati svaki čitalac za sebe da pronađe. Evo samo jednog, istinitog, a to je da su:podlogar2

,,Moja saosećanja“

Kardozo Dulse Marija. Moja saosećanja. Beograd: Booka, 2011, 283 str.

Dulse Marija Kardozo rođena je 1964. u Portugalu, a deo detinjstva provela je u Angoli. Pisala je priče i filmske scenarije. Bila je gošća beogradskog Sajma knjiga 2011. godine.

,,…svim muškarcima s kojima sam bila i koji bi me možda pitali kako se zovem odgovarala bih zagonetkom ime cveta koje je i ime boje…“

Eto zagonetke! Koje ime je u pitanju? Rosa (Rouz), kažete? To je rekla i većina muškaraca u knjizi, ali to nije tačan odgovor. Ime glavne junakinje je Violeta (ljubičasta), a ne Rosa (crvena). Te muškarce nije interesovalo kako se ona zove, niti bilo šta drugo o njoj. Ona nikoga nije interesovala. Njena porodica je bila osuđena na nju i niko više. Njena porodica se nije ponosila njome. Ni majka, ni otac, ni ćerka, ni polubrat sa kojim je delila mračnu tajnu.

Violeta je debela. Samu sebe naziva gnomom. Uz to je i promiskuitetna (ili samo željna ljubavi?). Dečake u mračnim bioskopskim salama je kasnije zamenila kamiondžijama na benzinskim pumpama. Majka je nije volela zbog njenog izgleda, a ni zbog njenog ponašanja. A oca jednostavno nije bilo briga. Ponekad je noću sedela ispred roditeljske spavaće sobe, samo da bih ih čula kako pričaju, i tada bi čula majku kako pita: ,,Ima li neko takav u tvojoj porodici?“ Večito neprihvaćena,Violeta rađa vanbračno dete, devojčicu nepoznatog oca, koja će postati miljenica Violetinih roditelja. Posle smrti Violetinog oca, pojavljuje se i njegov nezakoniti sin Anželo. Uz svoj izgled, alkoholizam i promiskuitet, Violeta ne uspeva da dobije ničiju naklonost. Njena majka ne uspeva da pusti prošlost i snobizam. Njen otac živi sa ženom i detetom koje ne voli, dok ostavlja one koje voli. Njen polubrat živi u besu i opsednut je osvetama zbog toga što ga je otac napustio. Čak ni njihova služavka ne živi srećno, jer nije otišla sa čovekom koga voli, nego je ostala kod njih. Čini se da samo sudbina Violetine ćerke nije tužna, ili je to samo zato što njen život tek počinje, pa nada još uvek postoji.

WP_20160130_09_44_39_ProOvaj roman je jedna dugačka rečenica, bez tačke i navodnika, koja vuče čitaoca da čita dalje i dalje. Roman počinje Violetinom saobraćajnom nesrećom i ceo roman je u stvari njeno sećanje na život koji joj izmiče. Roman ima zanimljiv zaplet, ali očekivan rasplet. Autorka je majstorski isprepletala prošlost, sadašnjost i budućnost, niz sudbina i događaja, par slika revolucionarnog vremena i ništavila koje sledi posle revolucije. Sve ovo daje vrlo zanimljiv roman u kom su svi događaji predstavljeni iz različitih percepcija, a ne samo iz percepcije jednog lika.

,,Žabe“

Jen Mo. Žabe. Beograd: Laguna, 2013, 520 str.

Mo Jen je kineski pisac romana i kratkih priča, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. godine. Neki ga opisuju kao kinesku verziju Franca Kafke i Džozefa Helera. Zapadnoj publici najpoznatiji je po svom romanu Crveni sirak iz 1987. godine, koji je doživeo i filmsku adaptaciju (Red Sorghum). Za njega kažu da svojim magijskim realizmom spaja narodne priče, istoriju i sadašnjost.

Većina nas je do sada upoznata sa činjenicom da je u Kini dozvoljeno imati samo jedno dete. Kada to čuju, ljudi obično pomisle da je to surovo, da je to kršenje ljudskih prava, ili se  zapitaju kako to funkcioniše ili, pak, kažu kako je to odličan strateški i politički potez za smanjenje nataliteta. Retko ko se zapita šta takva odluka države izaziva u pojedincu i kako pojedinac živi sa tim. Recimo da su se poslednjih godina ljudi i navikli na neminovnost postojanja takve politike planskog rađanja, ali kako je to izgledalo u početku kada je ova odluka tek uvođena i sprovođena (1979), kako su je ljudi prihvatali i kakve posledice je takva politika ostavljala na njihove živote, emocije i psihu.

O tome, između ostalog, govori ovaj epistolarni roman. On obuhvata period od šezdesetak godina i priča priču o životu seoske babice koja je pomagala ženama da pobace, a neretko ih i prisiljavala na to. Uz glavnu junakinju, pisac nam daje pregršt zanimljivih likova sa još zanimljivijim imenima. U romanu se sučeljavaju tradicionalna i moderna shvatanja, sujeverje i intelekt. Sam naziv romana ,,Žabe“ predstavlja igru reči- na kineskom je istovremeno asocijacija na dete, na kinesku boginju koja je stvorila ljudski rod i na samu žabu.I sam narator romana se zove Punoglavac. Mo Jen krroz duhovitost, pripovedanje i povremeni nadrealizam raskrinkava komunistički sistem u tadašnjoj Kini.

Ovaj roman je ovenčan najvišom nagradom za književno svaralaštvo u Kini ,,Mao Dun“. Šest godina posle njegovog objavljivanja, dolazi do konačnog ukidanja odluke po kojoj svaka kineska porodica sme da ima samo jedno dete. Slučajnost? 🙂

 

 

Teorija Kerol Dvek: Pohvalite detetov trud, ne pamet

„Pohvala za uloženi trud podstakla je decu da se dublje i istrajnije angažuju u istraživanju. Za razliku od njih, u prvoj grupi dece koja su bila pohvaljena za pokazanu pamet nastupila je izražena zabrinutost zbog šanse da prvobitni uspeh ne ponove.“

10524349_10204143296277442_1199750156070105405_nUprkos brojnim primerima koji ga dovode u sumnju, u našem društvu opstaje kulturološki mit o tome da su za visoka postignuća preodređeni talentovani srećnici. Put ka izuzetnosti u bilo kom domenu, prema tome, pripada odabranima i podrazumeva pasivno ostvarivanje urođenih potencijala koje nose u sebi. Jedino što nam preostaje jeste da se nadamo da se u toj skupini nadarenih pronađemo mi sami, naša deca ili neko nama blizak. U suprotnom nam svima, u najboljem slučaju, pripada prosečno postignuće. Da li je zaista tako?

Naša uverenja o tome šta možemo postati i ono što zapravo postajemo snažno su međusobno povezani, upozorava nas psihološkinja Kerol Dvek. Dok je istraživanje psiholoških karakteristika koje su nam zapisane u genima od velike naučne važnosti, za nas kao individue važnije je kako mislimo o tome. Naime, način na koji mislimo o svojim mogućnostima za napredak može više doprineti uspehu koji ostvarujemo od samih potencijala koje…

View original post 1.241 more words

Funkcionalna (ne)pismenost

Želim da vam ispričam priču o licemerju i osudi u ovom našem društvu.

Već pune dve godine radim u Funkcionalnom osnovnom obrazovanju odraslih, poznatijem kao ,,Druga šansa“. Radim sa ljudima koji nisu završili osnovnu školu iz različitih razloga: socijalnih, materijalnih, nemara roditelja i staratelja, preranih trudnoća… Skoro nijedan polaznik nije prekinuo školovanje svojom voljom. Ipak, ti ljudi su osuđeni od strane društva. Iako su svi došli u školu jer su, sad kao odrasli ljudi, shvatili da treba da se opismene, po okolini kruže priče kako im mi (valjda, škola ili opština) plaćamo da pohađaju časove (gde je tu logika???). Kada se školi približi autobus koji ih dovozi iz različitih sela, deca se sklanjaju sa ulice da, ne daj Bože, ne sretnu ,,te“ ljude. Kolege iz drugih škola u okolini nas ismevaju, što u lice, što iza leđa, i tako smo i mi zajedno sa svojim polaznicima na nekoj vrsti stuba srama.

Elem, zašto o ovom pišem? Zato što mi je dosadilo da slušam osude nepismenih, od onih koje od nepismenosti deli samo diploma o završenom školovanju, ali ne i znanje. Pre desetak dana desio mi se kvar na automobilu. Trebalo je izvaditi taj deo (neku pumpu) iz auta i poslati majstoru u drugi grad. Cela stvar je išla preko dva posrednika (poznanika i poznanika), pa je teže bilo stati pošiljci u trag kada se ova zagubila. Ušla sam u poštu da pošaljem ekspresno tu čuvenu pumpu, i dok sam davala svoje podatke dala sam staru adresu iz lične karte. Svatih šta sam uradila, ali nisam htela da cimam službenicu da ispravlja, jer jaka stvar, to je svakako adresa mojih roditelja, a ionako se pumpa neće vraćati poštom, nego će neko otići po nju. Takav je bio dogovor. Međutim, majstor je bio brži i od mene, i od poznanika i poznanika, pa je popravio pumpu i brzo je vratio nazad (ovde neću napisati ime firme po kojoj je poslao). Dakle, gde je nastao problem? Izgleda da je poznanik rekao majstoru da će mu stići pumpa iz Zrenjanina, pa je majstor na pošiljci video ulicu i broj, prepisao i dodao ,,Zrenjanin’’. Da li znate da u adresi, posle ulice i broja, obično piše i mesto?? I da to nije bilo koje mesto, nego baš ono koje tamo piše. A u mojoj staroj adresi svakako ne piše ,,Zrenjanin’’. I tako sam danima čekala svoju pumpu. Nismo znali gde je nastao problem, jer nismo mogli da stupimo u kontakt sa majstorom. I tako smo danas nekako uspeli i on nam je rekao po kojoj firmi je poslao paket. Nazvali smo sedište firme u Beogradu, oni su nam dali broj u Zrenjaninu, a ovi su mi rekli da im je javljeno za problem i dali mi broj kurira koji je već poneo pošiljku na tačnu adresu. Nazvala sam i njega da vidim kada će otprilike stići do kuće mojih roditelja, čisto da bi ljudi znali jer su, čekajući pošiljku, bili bukvalno vezani za kuću zadnjih par dana. Rekao mi je da ne zna tačno, ali da ima moj broj na pošiljci i da će me pozvati kada bude u blizini. Imaš moj broj??????? Imaš moj broj??????? I nisi se setio da pozoveš za sve ove dane????

Odmah sam se setila svojih đaka. Tih nepismenih, prljavih, loših ljudi, koji bi podelili sa tobom i zadnje parče hleba koje su zaradili crnčeći i nadničareći, jer su imali loš start u životu. Loši su, jer su ,,nepismeni’’, a osuđuju ih ljudi koji najčešće znaju slova, a ne znaju ništa sa razumevanjem da pročitaju. Ni adresu, ni novinski članak, a kamoli knjigu. Ne kažem da svi treba da budemo knjiški moljci, ali zar ne treba da umemo da razumemo osnovno u tekstu? Zar se nismo školovali? Zar jedan majstor ili kurir ne bi trebalo da znaju da pročitaju slova i  brojeve? Zar nismo bolji od onih koji pod stare dane idu u školu? Koliko je lako osuditi drugog, a ne videti da nisu problem ti ljudi, nego naš ograničeni pogled na svet. Bitno je biti društveno prihvatljiv, a ne videti koliko je nisko pala granica društvene prihvatljivosti, a sa njom i mi.

Da se razumemo, nisam ja neki društveni aktivista. Slučajno sam se zatekla na tom poslu i rešila da probam. I otvorila širom oči i dušu. I jednostavno, bila čovek. Zato i ti:

Pruži ruku, budi čovek! Jer diploma te ne čini čovekom- odnos prema drugom čoveku te čini čovekom. Pomozi, a ako ne možeš, onda bar ne osuđuj. Zašto si siguran da si ti bolji?

presuda_osuda_sud_shutter